Putovanje u Kinu..

Kao što već neki znaju, a mogli su i vidjet na zeljeznice.net, radim već duže vrijeme ovaj putopis, pa sam odlučio i ovdje ga stavit (da se malo reklamiram), a i da vide Kinu oni koji nisu vidli, pa makar na slici..


Slika imam vrlo puno, neke su bolje neke malo lošije, ali da se pogledat, teksta u glavi bar za par GB.. :wink:

Nadam se da mi nebute zamerili kaj bum vrlo često skretal s teme i otišao u neke neželjezničke teme i stvari..

Pa krenimo...



Ide se

Tamo negdje u prvom mjesecu se počelo šuškat da će krajem 6. mjeseca biti jedan seminar za studente u Kini. To mi je pomalo zapelo za uho, al ono čuj, Kina, 6. mjesec, ispitni rokovi, avio karta, ostali troškovi...
Nakon nekoliko dana razmišljanja uz konzultacije s kolegama s faksa, odlučeno je. IDE SE! Al, sad je još trebalo se prijavit. Primaju samo 60 sudionika, e sad bi mi bila fora da me ne prime nakon kaj sam se odlučio. Ništa, poslao sam im mail i uporno čekao i čekao. Neki koji su se ranije prijavili već su dobili odgovor, dok meni ništa. Hmmm, sad sam već zabrinut, ali nakon dva tjedna nestrpljivog čekanja, došao je meil u kome piše: Ajd, no, buš došel do nas..
Dobro, ni baš u takvom obliku pisalo, ipak je bilo malo službenije..
E, sad pripreme, kam se ono ide, a da u neki Nanjing (čita ne Nanđing ili Nanking), ajd dobro, gledam kartu i tražim di je to, a evo ga, 300-tinjak km sjevernije od Shanghai-ja (Kinezi Šangaj zovu Shanhai)..

Idući veliki zadatak je bilo naći jeftinu avio kartu, e koje smo sve imali kombinacije..
Prva je bila Finnairova Ljubljana - Helsinki - Shanghai - Helsinki - Ljubljana, cijena prihvatljiva, oko 5500kn, najjaftinije kaj smo našli, ali javio se problem kaj taj dan kad smo se vraćali nema veze iz Helsinkija za Ljubljanu..
Onda traži neku drugu vezu, pa isti prijevoznik, ali Wien - Helsinki - Wien, cijena ista, al sad treba doći do Beča. Za tamo nam je pasalo, imali smo bus iz Zagreba i dovoljno vremena da dođemo vlakom do aerodroma, jedino je natrag bio problem, sletimo u Beč i svi vlakovi, autobusi, sve kaj ide za Hrvatsku ode, ali uspio sam iskopat vezu s noćnim vlakom za Kopar, pa presjedanje u Zidanom mostu i do jutra smo u Zagrebu, ali kombinacije su bile prelude, al zasad je to igralo..
Austrian airlines je bio već u 2mj bukiran za 6mj prema Kini, tak da nam je i to otpalo..

Čak nas je interesirala i opcija Transsibirske željeznice, ali problemčić, 9 dana tam, 9 dana sim, tam nekaj dana i ode mjesec, a to je malo previše dana za izgubit zbog faksa..

Swiss i Lufthansa su bili preskupi, tražili su više od 1000 ojra za kartu..
Eh, danima sam se igrao googleom i avioprijevoznicima i našao jednu vrlo zanimljivu kombinaciju, Zagreb - Moskwa - Shanghai - Moskwa - Zagreb, Aeroflot, cijena super 5500kn, leti se iz Zagreba, najmanje vremenski traje putovanje, odluka je pala, ide se tako, jedini problemčić je bilo to, kaj na povratku bi trebalo čekati 18h let za Hrvatsku, ali kaj ćeš, rekli preživit ćemo..

Ali, uvijek postoji taj neki ali, uletilo nam je za 6000kn, jedan veliki MIX, Zagreb - Amsterdam - Shanghai - Paris - Zagreb, karte su kupljene i samo se čekao dan polaska..

Sad kad je bio riješen problem prijevoza do Kine, trebalo je riješiti problem prijevoza po Kini, opet je bio Google u igri i naravno vlak na prvom mjestu..

E, kad sam vidio da maglev vozi u Šangaju, malo sam zaslinio..
Pa još njihovi brzi vlakići, raj za željeznicoljupce..

Nakon dogovora o svim mogućim prijevozima i ostalim stvarima, trebalo je nabavit vizu, e, malo su nas gnajvili zagrebački Kinezi, ali dobili smo ju i sad je to to, čeka se polazak..

Još se trebalo interesirati i konzultirati s liječnikom, spremit kakve ljekove, jer di bum tam našel ljekarnu i kak bum teti objasnil da bi ja Aspirin.. :kul

Ah, svima nam je bilo ono, ideš u totalno nepoznato, ideš u državu koja ima smrtnu kaznu, vlada komunizam, hrana totalno drugačija, sve drugačije..


Dan-dva prije polaska

Stvari su bile spremljene već 3 dana prije polaska, a da smanjim napetost prije puta, odlučio sam radit nekaj korisno i pomagao sam u pripremi izložbe kluba (ak se neko pita kakve izložbe, odmah dobi ban, ne od mene, već od nekog gosp. Admina :kul )..
Al bio sam sretan kaj mogu bit na otvaranju izložbe i bar jedan dan biti kao čuvar na izložbi, da dam bar mali doprinos, a ne da tam s drugog kraja svijeta razmišljam kak je na izložbi..
Dogodila se i jedna zanimljiva stvar, jedan forumaš je došao na izložbu i malo kroz razgovor se ispostavilo da radi u kontroli zračnog prometa i to baš na dan kad ja idem..
Pao je dogovor s Antonom, da ak mi se nekaj desi na putu, dotični gospodin dobi ban.. :kul



Polazak

Ekipica od osmero studenata, lagano se okupljala u zračnoj luci u Zagrebu. Avion polazi u 8.30, našli smo se oko 7, napravili check-in i ostalo je još malo vremena za nekaj popit prije leta i malo gledat avione iz kafića..
Sad malo mi je bilo onak, čuj treba letit duuuuugo, al ajde bar to do Amsterdama ne traje predugo, 2 sata i tam si, a i recimo moj prvi pravi let avionom, prije sam se vozil u jednom avionu kojeg se ni Grunf nebi postidio, dvokrilac iz WWII.. :kul

Od nekoliko aviona, zanimalo nas koji je naš, od dva Airbusa A319 koliko ih je bilo tamo, naš je bio ovaj..



Odfurali smo se busom do aviona i ušli u avion, našli svoja mjesta, ja sam se pošteno zavezao, za svaki slučaj..
Malo smo se vozikali po pisti i dobili zeleno svjetlo za uzlijetanje..
Fijuuu, kak te to mazne i stisne uz sic, i već nakon nekoliko trenutaka već si u oblacima i gledaš Zagreb kak se smanjuje..
Bilo mi je žal kaj nisam bil do prozora, al ono, kaj sad, navirival sam se prek nekog stranca tu i tam te malo pogledal prema dolje..
Pa je bilo prvih turbulencija, ajde niš strašno..
Zatim obrok, malo salame, malo pecivo, malo voća, taman da si malo popuniš želudac, makar već sam bil gladan nakon kaj smo sletili (naravno za vrijeme leta nisam mogel raznišljati o gladi )..
Pa sam u magazinu videl prodaju model A319, rekel bum riskiral i kupil, 9 ojra možda ni tak malo, al ipak prvi pravi let, pa se bum počastil..
Velim ja teti stjuardesi kaj hoću i prvo veli da nemaju, hmmm, al onda je ipak došla nakon par minuta i rekla da je našla..
E sad vidim ja kutijica mala, da manja nemre biti, otprem, kad ono avin još manji, hmmm, bar su kolege imale razloga za zafrkanciju..

I javil pilot da se bližimo Amsterdamu, te je počel sijetanje..

Joj, vrag ti dal to usporavanje u zraku, kao i ono naglo skretanji i gubljenje visine, kak bi se reklo, imal sam pune gače.. :kul

Čak sam uspel i vlak vidjeti, pa su mi misli malo odlutale..

I sve brže i brže nam se majčica zemlje približavala, te se čuo bum, dotakli smo pistu, al sad ono zanimljivo, kad počene kočit imaš osječaj kao da pilot lovi avion po pisti, kao da je led i skliže se..

Al ajde, uspjeli mi usporiti i onda je slijedila lagana vožnja po aerodromu kojoj nikad kraja..
I napokon, pristali mi uz gate, te izašli iz aviona..

Bajbaj Croatia airlines, pozdravi Croatiau..




Uskoro nastavak.. :wink:

Tam bu više slika manje teksta (nekak sam moral nadoknaditi nedostatak slika)..


Idemo dalje..

Amsterdam

Pošto smo imali nekoliko sati do leta za Šangaj, iskoristili smo ga u razgledavanju grada..
S Amsterdamskog aerodroma (Schiphol) vozi vlak do centra grada, svakih 15-ak minuta, a vozi se isto toliko..
Cijena karte je oko 6 ojra, točnije 6.40, ali je jeftinije kupiti na automatu, jer na blagajni košta 50 centi više ili tak nekak..

Željeznička stanica na aerodromu je pod zemljom i dosta je mračno unutra, tak da su slike nažalost loše..

Vlak na susjednom kolosijeku..




Kolosijek..




Katni vagon..



Spoj..




Njihovi katni vagoni su mi baš fora, vozili smo se u njima, naravno na katu, jedini je problem što ima zakrivljeno staklo, pa se jako lako reflektiraju na slikama stvari i osobe iz vlaka..


Čim smo izašli iz podzemlja, naišli smo na vlak..




Onda, je došao kondukter, al kondukter je crnac, to mi je malo bilo čudno, al je simpatično, naviknuo sam na naše konduse bijelce..

Nakon nekoliko minuta vožnje uz našu prugu krenula je i još jedna odvojena, a to je lakošinska željeznica kak bi rekli naši..
Obje pruge su na stupovima..

Prvi lakošinski vlak koji sam vidio uz nas..




Operator tih vlakića i tramvaja u Amsterdamu je GVB, mislim da bi nam to STIB znao više o tome reći..

Stajališta su im vrlo lijepo arhitektonski oblikovana, a još je jedna zanimljivost da na svakom stajalištu ima mnogo bicikala, kao i po cijelom gradu..

Evo jednog stajališta..








Ubrzo je toj pruzi došao kraj..
Ovaj vlakić je bio parkiran na krnjem kolosijeku..





Nakon ugodne vožnje, te usmene i vizaulne najave stanice, stigli smo na Amsterdamski kolodvor..

Na ulasku u kolodvor smo sreli još jednog žuću..




Evo par slikica kolosijeka i perona..








A nekoliko kolosijeka dalje je bio parkiran..






Vagon s kojim smo mi stigli..




E, nažalost nisam imao više puno vremena za motat se po kolodvoru, jer smo žurili malo obići i vidjeti grad..

Ispred kolodvora je stajalište tramvaja..




Centrom grada imaju isprepletenu dobru mrežu tramvaja..




Još nekoliko tipova..








Ovo mi se dopalo kako tramvaji prelaze preko mostića..




Naravno išli smo potražiti čuvenu "crvenu četvrt", najpoznatiju stvar u Amsterdamu..

Kaj reći, miris se osjeti na ulicu, a ima prizora koji bi ušli u onu temu railfanovka +18-.. :kul

Grad mi se dopao, ima puno starih građevina, te jako puno biciklista..
I tu treba paziti da se ne zakorači na biciklističku stazu, jer buš brzo začul zvonjavu biciklističkih zvonaca..


Ubrzo smo morali natrag..

Usput smo si pročitali Metro express, al nažalost bio je na nekom čudnom jeziku.. :kul

Evo nas opet na kolodvoru, sad ima malo više vlakića..

Ovaj nam je zbrisao pred nosom..




U blizini su bili parkirani..




Na peronu do je bio čak i Austrijanac..




Evo stiže i naš..




Ukrcavamo se i pogled mi pada na ovu stvarčicu..






Došao je još neki..




Na izlazu iz kolodvora, opet žućo..




Ovaj put slike na povrtaku su bile loše, jer je sunce tuklo u prozor, a niti nije baš bilo nekih zanimljivih kadrova, zato sam ih odmah pobrisao s fotića, moram čuvati mjesta za važnije stvari..

Eh, nakon onih 2h leta, sad je trebalo obaviti još 10.30h..

Brinski smo došli na naš terminal, obavili preglede, striptiz i ostale formalnosti i ušli u čekaonicu..

Kad tamo, 90% Kineza, već se i ovdje u Europi osjeća dašak Kine..

A kroz rolete sam ugledao našu ptičicu..




Ideššš, fascinirao me veličinom taj stroj..



I još malo pobliže..




I pozvali su nas da se ukrcamo, adio Europo, vidimo se opet ubrzo...

Našli smo svoje mjesto, iznenadili se dekici i jastuku za spavanje...

Nažalost, opet nisam bio do prozora, već u sredini, opet niš od fotkanja iz zraka, hmmm...

I polako smo opet počeli manevrirati po pisti i opet onaj dobro poznati fijuuuu...
Makar Craoatijin Airbus mi je nekak jače potegnul, al ipak ovo je malo veča stvarčica, zato nije ni čudo...

Dio aviona u kojem smo bili, bio je pristojno popunjen, naravno s najviše Kineza i njihove djece..
Iza nas je bio striček Kinez s 3 male djece, koja su vrlo često se igrala s nama "počupaj onog ispred sebe"..

Ubrzo, obrok, dobili smo nekaj iz kineske kuhinje, pire s ljutkastom piletinom, nezaobilazno voće, neka peciva koja su nam bila izvrsna..

Ubrzo je prošlo sat - dva leta, pokušavam gledati tv, al ne sviđa mi se previše film, prelazim na glazbu, al i to mi je brzo dosadilo..
Pa sam prelistao KLM-ov časopis i opet je prošla koja minuta...

Oko mene su lagano počeli "zahrkavati", pokrio sam se dekicom i pokušao zaspati, ali onda je počeo show, djeca su se razbudila i počela trčati avionom, ha moglo bi se reći da ih se skupilo 15-ak..
I tak su oni ludovali neko vrijeme, naravno, već smo lagano "pizdili" nakon sat-dva skakanja oko nas..

I odjednom, mir, pozaspala banda..
Mi se isto umirili, meni su se oči sklopile možda na minutu, kad mi je debeli sjeo na ruku, naravno ja sam bio uz prolaz..
Debeli je jedan mali kinez, malo jačih kostiju (nije onaj iz Irana)..

Opet niš od spavanja.. :?

E, moj frend im je lagano govorio svtarice na Hrvatskom koje naravno nisu razumjeli i koje nebih htio iznositi ovdje, ukratko bio je ljut na njih, kao i svi mi pomalo, al ipak to su djeca...

E, ovi iza nas su se sjetili nove igre, šutni čim jače sjedalo onome tko sjedi ispred tebe, sad si zamislite kad netko spava i kad mu netko gurne sic.. :kul

Uh, već je prošlo polovina puta, negdi smo iznda Sibira, dobili smo neke grickalice, da si malo zapunimo želudac..
Već smo i mi počeli ulaziti u mrak..

Mislim da sam izržao kojih 5 sati i onda sam odlučio protegnuti noge, malo sam prohodao do kraja aviona, ušao u zahod i skužio da se glupa vrata nedaju baš tak lako otvorit, već sam mislio da me frend zafrkava, al ipak sam na kraju skužio da su ipak vrata kriva.. :?

U sumrak sam upio okinut jednu fotku..




Eh, tu i tam smo malo propadali i tresli se..

Ta trešnja me podsjetila na Baatiće i ustvari na vožnju po zagoskoj pruzi, ustvari ovo u vlaku bi spadalo u neke srednje turbulencije, zato, ak idete nekam avionom, vlakom do Zaboka i natrag i spremni ste..

Al popadanje je zanimljivo, ono samo odjedamput avion izgubi na visini, ponekad i malo zastrašujuć osjećaj.. :wink:

Kroz mrak smo se vozili možda 2-3 sata, ubrzo je svanulo, opet negdi iznda Rusije...

Već mi je pomalo bilo dosta, rit me već zabolila, filmovi mi se nisu gledali..

Onda smo frend i ja odlučili opet otići do repa avionna, malo se prošetati, pa smo se malo divili pogledu kroz stražnja vrata, naravano zatvorena..




I onda nas vidla stjuardesa i rekla, "dajte si sjednite tam na prazna mjesta i gledajte van, al nek se premjestimo prije slijetanja"..
Baš nas je razveselila..

Pogled prema dolje nam je otkrio da smo iznad nekakvog pijeska, na monitoru smo vidli da smo iznad pustinje Gobi..

Evo par fotki koje se nebi posramil ni national geografic.. :kul

Dakle uživajte u pogledu na Gobi..






Malo da se vidi i krilo..






E, onda još malo krila..




Tak uživali smo u pogledu, kad odjednom ispod nas proleti avion, ono pogledali smo se, al nažalost nisam ga uspio uslikat..
Po našoj procjeni bili smo kojih 500-tinjak metara udaljeni, možda i manje..


Ubrzo je pijesak sve više nestajao i počinjala su polja, vidi se da su to ogromne obradive površine..
Na nekim brdima smo ugedali neštu zanimljivo..





Mislil smo da je "onaj" zidić u pitanju, al ipak je valjda obična cesta.. :?


Zatim se vidlo da dolazimo u urbanije regije..

Ovo im sigurno nije roštilj..




Zatim vrlo zanimljivo jezero, moglo bi biti ogroooomno..




E, tu su negdi počele jake turbulencije, avion je mahal krilima kao ptica, pa smo prvo se zavezali i sjedili u repu, moram priznat da su tam turbulencije puno jače nego naprijed, te smo kad je došlo malo zatišje polako otišli na svoja mjesta..


Ubrzo se na monitoru prikazala i ova karta..



E, da nam je samo padobran i da nas izbace ovdje.. :wink:


Je i malo osnovnih podataka..




Ubrzo smo i sletili, kad smo se vozili po pisti, napokon smo odahnuli, iza nas je oko 8000 - 9000km.. :wink:


I izašli van iz aviona, napokon se protegnuli..

Zadnji pogled na ptičicu..

Shanghai


E, sad dolazimo do dijela gdje za railfanove postaje zanimljivije...

Prije toga, terminal je bio poluprazan, kao i sam aerodrom, a mi očekivali odmah gužvu..

E, kad dođeš do dijela di ti pregledavaju putovnicu, svi čekaju u redu, vide se zabrane glesnog pričanja, kao i fotkanja, e nebi tu fotkal ni da mi plate, pa da još u zatvoru završim..

Jen lik u odori, na kraju reda prije pregleda putovnice, stoji i ne pušta nikog prek žute linije, kad se otvori neko mjesto na šalteru, pokaže ti da kreneš, malo onak zgleda strašno na prvi pogled..

Kak mi je samo putovnicu, vizu i mene gledala ženska kaj radi tam, nimalo smješka, sve strogo ozbiljno...

Preživjeli smo i to i krenuli potražiti vlak koji će nas odvesti u Shanghai, jer je aerodrom kojih 40-50km udaljen od centra grada...

Prvo smo tražili i tražili, al nikak nać, znakovi su malo čudno postavljeni.. :?

Je i prije toga smo išli u njihov wc, imaju smiješne pisoare, a još smješnije čučavce..

Napokon našli kud treba ići i kupili kartu za vlak do centra..

Košta 50 Yuana iliti 5 eura iliti oko 35 kuna..

Kupiš kartu i ideš na terminal, al prije toga provjera, torba na rengen, ti isto, pa te onda još malo i sa onom palicom prgleda, da možda nekaj eksplozivno ne švercaš, je i naravno odmah provjera karata..

Spustimo se kat ispod i tu nas je več čekao..



Slike su loše, jer je rasvjeta koma, gotovo je mrak unutra..


Ulaz u vlakić..




Fino smo se zavalili i ubrzo smo krenuli...

A kaj reći, vozi zgodnom brzinom.. :wink:




Pogled iz njega..





Je, al onda mu je to bilo presporo pa je malo stisnul gas..




No, možda vas sad zanima kaj to ide tolikom brzinom, macosa sigurno nije.. :kul

Već MAGLEV..
Znači prvi komercijalni magnetski vlak na svijetu..
Inače potegne do 431km/h, al malo mi se zamutile fotke pri toj brzini..

Inače, MAGLEV se vozi po pruzi koja je na stupovima visokim kojih 10-ak metara, pa se ne stječe baš sad toliki dojam brzine, ali ipak to pičiiiii..

Naravno, zavoji su pod opakim nagibom, moglo bi se reći neš slično kao onom u Podsusedu..

Sama vožnja traje 8 minuta, ali u tom periodu se prevali 30km, eh da to mi imamo..

Možda sad mislite da to potegne u trenu do 430, ali to nije tako, postupno ubrzava, a max brzinom vozi možda 1-2 minute..

Kaj reći, nakon vožnje osmjeh mi nije padal s usta..

A i oni koji su htjeli cijeli put s taxi-jem od aerodroma ipak su promijenili mišljenje.. :wink:
Nago, evo još jedna fotka s same vožnje..




Naravno kao i svaki railfan, htel sam okinuti koju fotku, al tam je stajal mužić s strojnicom, hmmm..

Ovu sam okinul ovak poskrivečki..




E, onda me je zapazil, naravno poučen našim RVR-om, zastala mi slina u grlu, kad on mene počne dozivati i pokazivati mi, no daj dojdi slikaj kolko hoćeš, ja ostao paf..

Naravno da sam iskoristio priliku..

Evo pile, uživajte u pogledu..






Naravno, moral sam i ja se ubaciti u kadar..




Logo, opet me skurila loša rasvjeta..




Još jedna..




I pogled prema pruzi kroz stanicu..




E, sad SMT iliti Shanghai Maglev Train ima jedan nedostatak, pruga vodi do predgrađa iliti u slučaju Zagreba do Podsuseda/Gajnica, pa treba još doći do samog centra grada..

To se može Taxi-jem ili podzemnom..

I još par informacija do 9h ujutro vozi samo 350km/h, te vozi u taktu od 15 minuta..

Nego nastavimo dalje s putopisom..

Dakle, došli mi do Long Yuan Road (mislim da se tak nekak zove zadnja stanica Magleva, pozabil sam) i sad je trebalo doći do željezničkog kolodvora, za to putovanje smo odabrali Taxi..

Kak je Maglev na katu, mi smo se spustili u prizemlje, tam je polazna stanica taxi-ja..

E, sad, prvo imaš metalnu ogradicu, koja te zavija lijevo-desno, nekaj poput onih pješačkih prek pruge i dojdemo na red..
Tip koji zapisuje koji Taxi je krenul i kam, te s kolko putnika, da nebi bilo varanja stoji i pogledom pita kam ideš, mi mu velimo Željeznički kolodvor, dobro ne na Hrvatskom..
I on pozove 3 auteka za nas i mi se ukrcamo..
Prije nego smo ušli gurnul mi je neki papirić u ruke..

Mi fino krenuli, ja se zasjel naprijed, pogledam kaj piše na papiriću, te vidim tam da ima duplično Shanghai railway station na Kineskom i Engleskom, te ja tipu za svaki slučaj pokažem kud mi idemo..

On pogleda, pogleda mene i naglo stane, te zaustavi ove ostale taxi-je, al mu je jedan zbrisal i vikal ovima kud moraju ići, da ih je onaj tip krivo poslal, bar sam ja tak skužil..

Sad smo se mi naravno sprdali da su oni koji su u trećem taxiju buju završili ko zna di..

E, a kak se ovi voze, to je koma, ceste imaju 3 trake, ali redovito od toga se naprave 4..
Tam auti netrebaju imati žmigavce, jer se daje do znanja da hoćeš skrenuti naglim trzajem volana i trubom..
U par navrata sam požalil kaj sam sjedil napred..

E, tip vozi prva, gas, druga gas, skreni, gas, treća, gas, truba, kočnica, gas, skreni, uleti u škarice, trubi, prestroj se, kočnica, gas, druga, gas, e koma..
Vozačke navike su im vrlo vrlo loše..

Da sad ne duljim, evo sličice mosta prek river Huangpu..



I stigli smo do kolodvora, kvart je prepun ljudi, sad smo tek bili skužili kaj je to gužva..

Taxi smo platili oko 7 eura iliti 35 kuna za 30-ak km i oko 45 min vožnje za troje ljudi..

Ubrzo je za nama stigao i drugi taxi, te naravno i treći s kojih 5min zakašnjenja..

Nemreš vjerovat, jedna teta nam je pomogla kud moramo ić, vrlo dobro govori engleski..

Naravno, ulaz u to čudo di prodaju karte, rengen, ručni rengen, pregeld očima, joj da poludiš..

Tam nas je malo :hm , koji je ono naš vlak..




A prodavaonica karata zgleda ovak..




E, a tam opet koma, neznaš kam ić i di pričaju engleski, malo smo se promuvali uz šaltere i skužili "English speaker service", al tam naravno gužva, jer i tu isto koristi domicilno stanovništvo..

Napokon su uspješno kupljene karte, kad ono, tek idemo oko 14h, jer su vlakovi prije prepuni (ak sam dobro nabrojal prije našeg je otišlo 3 vlaka)..
Čak smo htjeli se razbacivat s novcem i uzet 1 razred, kad je i on isto tak pun..

Nakon kaj smo si podijelili karte, kernuli smo dalje u hodnik i skužili da to nije kolodvor, već samo mjesto di prodaju karte, kolodvor je prek ceste..

Niš otišli prek ceste i došli do ulaza u kolodvor, tam smo vidli čekaonicu 1 razreda i odlučili tam otić, na ulazu prvo teta cvika kartu, možeš proći, zatim opet rengen i napokon čekaonica..

Moram priznat super zgleda, kožne foteljice, vrlo je velika i prostrana, naravno već smo svi bili umorni i zamalo zaspali, ali ipak smo odlučili otoći nešto pojesti u mnogobrojne restorane brze hrane..

10-ak minuta prije polaska vlaka na razglas su rekli da nek putnici za Nanjing krenu prema izlazu za perone, naravno nahrupila masa ljudi..

U velikom nathodniku hrpa ljudi te gura, a ja s kartom, stvarima, ruksakom i fotićem u ruci pokušavam fotkati..

Evo nekoliko pogleda s tog nathodnika..






Oho, pa tu ima i vagona..










Na kraju hodnika skreni desno, imaš i pokretne štenge..




E, sad dojdeš na preon i tražiš tvoj vagon, jer imaš rezervaciju, tražimo naš vagon..




Ovak nam zgleda vlakić..






Našel sam si svoj sic i uvalil se do prozora..

Pogled iznutra..




Odmah sam uočil..



Inače po tome u svaki vlak stane oko 700-tinjak ljudi x2 koliko je kompozicija, to ispada oko 1500 ljudi, a vlak je pun do posljednjeg mjesta..

Čak i jako se drži do rezervacija, svatko sjedi na svjem mjestu.. :wink:

Prvi dojam u vlaku, sjedala udobna, ima dosta mjesta, raspored sjedenja je 3+2, sjedala se uvijek okreću u smjeru vožnje, imaju pedala s kojom možeš otkočit sic i zaokrenut ga..

Neko vrijeme smo pokušali izmjerit dal ima dovoljno mjesta da se okrene sic i vidi stvarno, ima dovoljno..

Prvi razred u vlaku zgleda stvarno super, foteljice, nekaj tipa u OBB-ovim vagonima, koliko sam uspio nabrzaka vidjeti..

Prek puta nas je stajao još jedan isti ko naš..




I lagano smo krenuli, čuje se lagano zujanje, poput naših mađara..

Nos onog do nas..




Još jen vlakić..




Na izlasku iz kolodvora, malo zelenila..




E, sad vam moram reći da su uvjeti za fotkanje bili koma, vani magla, unutra dosta tamno, onda još i brzinu vlaka treba uzeti u obzir, sve u svemu koma..

Onda uhvatil loksicu..




Pa još malo vagona..






Odmah nakon nekoliko kilometara vlak počne pičiti 250km/h..
Takvom brzinom vozi kojih 10-ak minuta, možda više možda manje, al nije dugo..

Vrlo je zgodno to kaj se dosta unaprijed prek razglasa najavljuju stanice i to na Kineskom i Engleskom, te na display-u..

Na display-u se najčešće dobivaju informacije tipa "trenutna brzina je 200km/h", kaj mi se jako dopalo..

Nakon tih recimo 30-50km brze vožnje, vlak usporava i dalje vozi stvarno očajnom brzinom od 130 - 170km/h..

Pruga je savršena, nema bacanja, nema čudnih zvukova, prek skretnica se i pri ful brzini prelazi gotovo neosjetno..

Cijelom dionicom Shanghai - Nanjing dominira industrija..

Primjerice..




Kao i vrlo puno infrastrukturnih objekata uz naravno zanimljive vlakiće..




Mogu prinati da uz bar 30% te dionice su teretne pruge, ranžirni kolodvori i ostalo, vidi se da ima vrlo puno teretnog, a bome i putničkog prometa..

Pruga je naravno dvokolosiječna..

Evo par teretnih vagona..




Dok mi ovi zgledaju kao bunkeri..




Zanimljiva elektra..




Moram priznat, da je većina mojih kolega već bilo u dubokom snu, dok sam ja pokušavao neumorno škljocati fotićem..
Problem je i taj kaj imaš relativno malo prozora, smeta ti sic ispred tebe, pa kad ti doleti zanimljiv kadar imaš vrlo malo vremena za okinut..
Makar moram priznat da je i mene san lovio, ipak već smo bili budni skoro 24h uz toliki put i naravno ugodnu temperaturu u vlaku, par puta sam skoro popustio..


U blizini pruge je i Yangze iliti žuta rijeka s moje suprotne strane (nažalost iz vlaka se ne vidi), a cijelo područje je ispresjecano kanalima u kojima je vrlo prometno kaj se tiče tereta..




Opet malo teretnih vagona..




Uh, zamalo mi se sakrila..




I onda sam ugledao njihove diesel lokse, kojih uz ovu prugu ima stvarno puno..

Klima radi vrlo dobro, nit je prevruće, nit je prehladno, onak idealno..

Evo i koji kolodvor..

Kunshan..






Nego iznenadila me jedna stvar..

Na svakom peronu postoji crveni nazovimo to otirač, ustvari crveni pravokutnik na kojemu piše Vagon br -- i sjedala od -- do--..

Vlak staje na točno tak da su vrata ravno pored tog otirača i nemreš fulat vagon, niti svoj sic..

E, a sad još nekaj zanimljivije, ljudi stoje u redu jedan iza drugoga i čekaju, nema tu nikakvog naguravanja ili da netko stoji u redu po dvoje (osim djeca i roditelj), a sve to nadgledaju nekakvi nadglednici koji stoje pored svakog tog reda, recimo na svakom vagonu su dvoja vrata, ima 16 vagona, eto ti 30-ak radnih mjesta..
Samo moraš pozdraviti vlak i čuvati svoj red..

To je za naše uvjete stvarno čudno, samo pogledaj kad dolazi vlak, a čekaju ga srednjoškolci, već su na njemu, a još nije niti stao, u Kini je to sve nekako kulturno, mislim može bilo tko pričat što hoće, ali kod njih komunizam radi savršeno, bar koliko sam ja skužio i primjetio, pogotovo na ovak sitnim stvarčicama..
Ni po čemu se nemože zaključiti da im netko brani napredak ili život po načelima kapitalizma, možeš jesti u McDonaldsu, oblačiti se u Lacoste ili Nike dućanima, nitko ti neće ništa prigovoriti..


Pogled na neki usputni grad..




Pa sam i na drugoj strani primjetio loksicu..




Neki kolodvor, uporno sam pokušavao zaslikat te crvene kvadrate, ali su mi bili prebrzi..




Opet kolosijeka koliko hoćeš..




I kod njih ima požara..





Kojih pol sata pred Nanjingom industrija se smanjila, ali se moglo tu i tam vidjet..



..iliti rižina polja..

Tu ih baš uz prugu nema previše..


Nanjing


Ubrzo je najavljen Nanjing, polako sam počel buditi pospance..
Pristali smo na kolodvor..




I izašli van iz vlaka i opet u gužvi krenuli prema izlazu..




Skužio sam kak im i funkcionira dovođenje i odvođenje putnika na perone, dakle kad ideš na vlak ideš prek nathodnika, a kad izlaziš iz vlaka i ideš prema izlazu ideš kroz pothodnik, dakle ljudi kruže i nema mogućnosti zastoja i "sudara" dviju i više skupina ljudi..

Eh, ni tam nemreš izać bez nekakovog pregleda, tam ti podrapa kartu, valjda da vidi da nisi kakav slijepi putnik, još sam mislil reći tipu da mi ne drapa kartu, al kak mu to objasnit u kratko vrijeme, ak nezna engleski i ak non-stop tjera ljude da idu čim brže.. :?

Al, ajde, nije ju baš prejako zdrapal.. :(

Na izlazu su nas čekali organizatori i išli s nama da vele taksistu kud treba ići..
E, sad smo čekali taxi kojih 15-20 minuta, e more ljudi ide na stanicu taxija, tj, gotovo svi koji dođu vlakom..
Taxisti su vrlo uigrani, a dolaze ko pčele u košnicu, nevjerojatno, u 20-ak sekundi pokupi putnike i ide dalje, a za njim odamah dolazi drugi..

Je da nebude sve to prejednostavno imaju 2-3 paralelne lansirne rampe za taksiste..

I napokon se i mi zgurali u naše taksije i krenuli prema kampusu..

Prvi dojam koji sam stekao, je da mi cijeli grad zgleda na građevine tipa šezdesete-sedamdesete, fasade zgrada u krem bojama..

Vozili smo se kojih pol sata, tak neš i došli pred ulaz u kampus, e sad su tu taksisti počeli svoj show, prvo nisu znali kud mi moramo ić, dal na taj ulaz il neki drugi, pa je tak o tome vrlo rječito razglabalo 3-4 taksista..

Al onda su nekak uspjeli nazvati nekog od organizatora i doznati da ipak moramo ići na drugi ulaz..

Kad smo došli na drugi ulaz, tam pa je čuvar izletil i mrko pogledaj kaj je došlo tolko auti tu, pa su taksisti nekaj objasnili i tip nas je pustil unutra..

Ovo nam je bil hotel u sklopu kampusa, ima tri zvjezdice, čist fajn zgleda iznutra, ima klimatizirane sobe, baš je oke..




Jedino, ima da te herc izda svaki put dok ulaziš unutra, vani je sto stupnjeva, unutra radi klima i razlika je bar 10-ak stupnjeva, al se i jako osjeća miris vlage unutra..
Makar to nije ni malo čudno, jer je vlaga u zraku 120%..

Joj, onda su nekaj komplicirale ženske na recepciji, čudile su ih putovnice i otkud smo mi to, pa je morala uskakat jedna organizatorica da im pokaže kak se to piše na kineskom, e sad vidim kak se kinezi osjećaju kod nas, kao čista egzotika..

Smjestili smo se u sobe i probal sam otvoriti prozor, kad sam skužil da se oko prozora motaju veliki vilin-kojici, e veliki su ko golub..

I skužili smo da je bolje ne otvarat prozor, jer klima kolko-tolko uspije rashladit i malo smanjit koncentraciju vlage u zraku..

E sad, prva večera.. :kul

Uopće nisam ni razmišljal o hrani dok nije došlo vrijeme za večeru..

Tam imaš prostoriju u kojoj je okrugli stol i na njemu stakleni stolić koji se vrti, a na staklenom stoliću egzotika..

Sjedneš za stol i onda ti teta kineskinja dođe i natoči čaj u malu šalicu, recimo ko naše za rakijicu..

Onda imaš običan plitki tanjur, zdjelicu, neku keramiču žličicu i naravno štapiće..

Ajd dobro, primiš te štapiće u ruke i imaš osjećaj da buš se "opstreljal" s njima, al nakon nekoliko pokušaja shvatiš kak to funkcionira..

Dobro, svladal si štapiće, a sad svladaj hranu..

Prvo sam razmišljal kaj je tu uopće jestivo, hej pa tu nema šnicla, ćevapa, pljeskavica, bataka, ničeg, samo hrpa posudica sa raznim bojama i mirisima koji i nisu baš nekak previše primamljivi..

Ajde, probal sam neke koprive, imal sam osjećaj koda je to kuhana blitva, i naravno, nekak uspiješ to zgrabit i stavit si u zdjelicu..
E onda probaš i skužiš da je to s opako ljutim feferonima, e oči su mi se zacaklile, htel sam si pomoći sa čajem, al on je još kipuć, tak da nije baš bil od pomoći..

E, to funkcionira tak da si sve prvo nagrabiš u zdjelicu, pa onda iz nje jedeš, a kaj ti nije fino il otpatke baciš na tanjur, neobično za nas..

Onda sam probal još neke stvari, al mogu reći da se nisam uopće najel, većinom je to zelenjava i kaj je najbolje nema RIŽE!!!!!

Svi mi govore, kak buš se najel riže tam, a nje nema uopće na meniju!!

Prvo, da još ponovim ak nisam spomenuo, Nanjing ima 8 000 000 stanovnika u užem centru, a gradske vlasti tvrde da grad s okolicom ima oko 13 000 000 stanovnika, makar, ja nisam stekao dojam takve veličine..


Nego, maknimo se nakratko malo od hrane i predstavimo kampus..

Ovi kaj studiraju u ovom kampusu, ja ih uopće ne kužim kaj oni studiraju, jedino ima veze sa geoscience..

Sam kampus je ogoman, ima ja mislim desetak paviljona, a prostire se na ogromnom zemljištu, imaš se kaj nahodat od jednok kraja na drugi, zato su vlasti omogućile studentima..



..autobus koji vozi studente unutar kampusa iliti njihov studentski bus..

Čak ni oni koji su u tom kampusu neznaju koliko ima tu studenata, vele oko 30000-40000..

Glavna zgrada izgleda ovako..




A pogled od zgrade prema glavnom izlazu/ulazu..




Moram priznat da jako vode računa o detaljima i okolišu..
Trava je uredno pošišana, grmovi i ostalo raslinje lijepo oblikovano, većina nižeg drveća je zaštićena, neznam zakaj, mislim da je čak to neka tradicija..

Tam imaju u jednoj zgradi restorane, tipa naš SC, ali s njihovom hranom, moram priznati da nismo išli unutra, ali je uvijek velika gužva..

Vidio sam i praonicu rublja, te još neke popratne sadržaje..

Prvo smo neko vrijeme tražili trgovinu, nikad je nebi našli, nalazi se na katu jedne zgrade, a izgleda onak, kao kod nas tipični selski štacun - smoposluživanje, onak mračan, s malim prolazima između polica..
Ovdje nisam vidio niti jedan "strani" proizvod, samo njihovi domaći i čokoladoljupci, nema čokolade ni u tragovima..

Moral sam si kupiti neke kekse, bilo kaj, samo da si s nečim popunim želudac..
Večina kaksi ima čudan okus, recimo po kartonu, neke su totalno bezukusne, na omotu zgledaju fine, a kad ih otvoriš i probaš, totalno se razočaraš..
Probal sam puno vrsta i niti jedna me se nije baš dojmila..

Zatim, VODA SE OBAVEZNO PIJE FLAŠIRANA, makar vele da je pitka i ona iz slavine, ali pametnije je ne isprobavati..

Imaju 3-4 vrste flaširane vode i voda ima nekak čudan okus, nebi vjerovali od ovih 4 vrste svaka ima svoj okus, a kakti bi trebale biti obične izvorske vode..

Nebi vjerovali, tam se prodaje i alkohol, imaju dvije vrste pive, neko vino i rakiju..

Pive se razlikuju po boji flaše, jedna ima prozirnu, a druga ima zelenu flašu i još je nekaj zanimljivo da imaju po nama nestandardne vrijednost za volumen, tipa 0.564 ili 0,485, čak i za flašice vode..

Je i pivoljupci, pive su im.. blage.. imaju, ak sam dobro zapamtil 3% alkohola, a ona druga čak i manje, pa se ti probaj napit s tim, mislim da bu ti prije zlo od količine nego od postotaka alkohola..

Rakija je od riže, ali nije sake..
Ona ima malo više alkohola, ali našoj šljivi, lozi ili vilijamovki nije ni do koljena.. :wink:

Na drugoj strani kampusa je još jedan veći dućan, e to je već pravi veliki, ali su im police nekak poluprazne, mislim da smo skužili zašto, taj dan su svi odlazili iz kampusa, svo su odlazili na zaslužene godišnje odmore, to je vidljivo iz ove fotke..




Ova ograda koja im služi kao sušilica, je ograda nogometnog stadiona i atletske staze, tu smo trebali i odigrati nogometnu utakmicu protiv kineza, ali su htjeli da igramo oko 14h, e po suncu i vlazi, pa mislim da bi svi krepali, to su i oni skužil pa se odustalo od toga..


A baš je cijeli taj dan bilo nekak tužno, svi odlaze, grle se, odlaze kućama, čak smo i mi potiho u sebi pomislili na naš dom..


Nanjing je grad na vodi, kroz grad prolazi Yangce iliti "neznam kakva rijeka", te ima hrpu što većih što manjih rijeka i jezera, pa zato nije ni čudo da je tu takva magla..

Žao mi je što nisam uspio vidjet to čudo od rijeke i veliki željezničko-cestovni most, ali nedostatak vremena, stisnuta satnica, dosta velika udaljenost do centra grada, pa smo morali birati kaj ćemo pogledati..

Drugi dan sam išao mijenjat nofce iliti Euriće i $$$ u njihove Yuane, al onda su mi utrampili i moji kolegači svaki po nekaj $$$ pa sambil pun love..

Vodila nas je naša "vodičica" iliti Ču Li po naški, kaj ja znam kak se to piše na njihovom..

Prvo smo išli na autobusni terminal, evo vam jedne Kineskinje straga..




E, kak sam bil ljut, na aerodromu u Šangaju smo promijenili nekaj siće, taman da imamo za vlak i osnovne troškove do Nanjinga, a oni lupaju 5 Eura po promjeni, a mi blesani svaki sam išao mijenjat 20-ak Eura, pa smo mislili i da u drugim bankama je manja provizija, kad ono šipak, isto lupaju, možda i više..

E, sad banka, fino uzmeš broj i čekaš da te pozovu, prvo su jednog tipa iz Njemačke i on je relativno brzo obavil, onda sam na red došao ja, fino dođeš na šalter, daš putovnicu i lovu i onda počinje show, prvo ti ide provjerit putovnicu, moju je provjeraval dvaput i nekoliko puta ju fotokopiral, dok je od onog Njemca samo jemput, ipak je on iz EU, a ja iz..
Onda je krenul provjeravat novčanice, prvo kroz onaj strojček, pa onda na UV i sve je bilo dobro dok na red nisu došli $$$, bem im sunce, malo su mi bili savijeni i strojček ih je uredno vračal, pomislil sam pa nemam valjda sad takav peh da buju me zaprli, jer imam peneze kaj ne vrijede..
Tip se igral kojih 5 minuta s njima i napokon su prošli, huh, odahnul sam..
Onda papirologija, moral je dosta toga ispisati, pa ovo, pa ono, to je potrajalo kojih dobrih pol sata sve skupa i da na sreću imaju stolac ispred šaltera, pa si lijepo sjediš i čekaš..

E, a kad mi je išel zbrajat peneze iliti Yuane, kad sam skužil da tip vadi pol trezora van i zbraja i zbraja i zbraja, novčanik mi je bil pun ko šipak, jedva sam ga zatvoril cif na njemu, a onda je bil problem ga presavinuti..

Da me je neki kinez opelješil, bi pristojno živel bar godinu-dvije od toga..

Nakon svih tih zavrzlama smo išli pogledat obalu jezera..
Čudni neki lopoči..




Sam ju pital dal se neko tu kupa, me je samo pogledala i rekla nema šanse..

U magli se nazire buduća najviša zgrada u Nanjingu, a u blizini usred šume, malo starine..




U daljini preko jezera se nazire grad..




Od te obale ima kojih 10 metara do šesterotračne ceste i s druge strane je opet jezero, ali malo manje..

A sad spomenimo neka zanimljiva cestovna vozila..

Kina je prepuna bicikala i raznoraznih mopeda, skutera i motocikala, al to se baš masovno koristi, jer očito, mnogo ljudi još nema dovoljnu plaću za kupit si auto..

Pa se koriste vozilima na dva kotača, o potencijalnoj eksplozivnosti ovakvog vozila nebih htio govoriti..




A ak imaju malo više novaca, onda si kupe nekaj sa 3 kotača..




Uz još malo doplate dobi se nekaj sa valjda 4.. :kul




E, ak nemaš niti jedno od tih vozila, onda koristiš javni prijevoz, točnije buseve, busevi su za naše poglede vrlo jeftini, cijena karte iznosi 1 Yuan iliti 0,1 Euro iliti 70-ak lipa, a cijena je ista voziš se 1 ili 21 stanicu, ali tu sad postoji caka, na sitoj liniji voze i klimatizirani busevi, a njihova cijena je drastično skuplja i to za punih 100%, pa je cijena 2 Yuana ili 0,2 Eura ili oko 1,5 kuna..
Svi busevi ma kak oni izvana izgledali imaju LCD-monitore na kojima se cijelo vrijeme puštaju propagandne poruke i reklame..




Ovo je neklimatizirani bus..




A ovo klimatizirani, razlikuju se po tome kaj klimatizirani uz broj linije ima nacrtanu pahuljicu..




Zadnji i najskuplji vid prijevoza je Taxi, a i ovakve VW Santane čine 90% sveukupnog voznog parka u Kini (moja procjena)..




Jedna reklama me malo zainteresirala..
Svaka sličnost sa sličnim vozilima je čista slučajnost.. :kul




I još nekaj kaj me je stvarno fasciniralo, njihovi semafori..
Kad je crveno za pješake, onda im je crvena ruka, a kad mogu prijeći cestu, zazeleni se čovjek, a kad se bliži kraj zelenog, onda se dešava ovo..

https://www.youtube.com/watch?v=LRsgNc4MRi0

Skužil sam da nisam baš najbolje predstavil sam grad di sam bil, pa eto u ovom postu bum se fokusiral na to..

Nakon kaj smo se smjestili u kampusu, odspavali prvu noć i odslušali predavanja, željeli smo malo pogledat kak to zgleda i izvan kampusa..

Izašli smo kroz glavni ulaz kampusa i neznaš kam bi sad i onda naravno kreneš ravno..

Malo smo išli dalje i skužili da uz cestu, tj. pločnik su cijelo vrijeme ograde. Tako su i blokovi zgrada, moglo bi se reći manji kvartovi su ograđeni i imaju po dva ulaza/izlaza i najvjerojatnije da se zatvaraju ponoći. Najbolja stvar od svega je kaj su ta vrata ograde gotovo svagdje ista, očito neka donacija ili akcija države "zaštitimo svoj kvart"..

Kad uđeš u takav jedan kvart to izgleda ovako..




Ima svega, od malih dućana, do masažnih djelatnosti, naravno nismo niš isprobali, jer prostorečeno smrdi..

Malo dalje je i njihova tržnica, recimo ne razlikuje se od naše na Črnomercu..




A, prek puta je nekakav mali restorančić, di je tip na cesti procjeđival kuhane kokoši, a smrad, uuuuhhh, bolje da to ni ne osjetite, dok ljudi i dalje se ugodno časte poslasticama, nama se smučilo i otišli smo dalje..

Neznam s čim bi to mogao usporediti, primjerice ono u štalama miriši prema ovome..


Čak smo ostali zapanjeni u ovom prostoru je PC igraonica, nebi vjerovali, 20-ak računala i sve puno klincima i mladima..




Onda smo ubrzo izašli iz ovg kvarta i otišli u susjedni preko puta glavne ceste..
Taj mi se činio malo uredniji, ali opet..




E, tu smo vidli neku zanimljivu stvar, djeca nižih godina ne nose pampersice, već imaju rasparane hlače između nogu, pa kad im se "prisere" samo se čučnu, automatika odradi svoje, tj razmaknu se nogavice i kikić može bez problema obavit to kaj treba, a da ne uprlja hlače..
Nema se kaj reči, ekološki je, jedino kaj ostaju hrpice iza nijih..
Prvo kad nam je frendica o tome pričala, rekli "daj ne pričaj bedastoče", al onda se i sami uvjerili u to..


Između takvih kvatova su velike i široke aleje, pune zelenila, al moram priznati da baš u tom dijelu se jako puno pažnje posvećuje zeleniu, ima ga moglo bi se reći u izobilju i uopće se nema neki osjećaj da si među hrpom betona..




Cijelim kvartom se vidi da se ruše takvi kvartovi i ustupaju mjesta "urbanijim" zgradama poput ove..




Sama raskrižja su im ogomna, a ne kao kod nas, di se sve radi u minimalističkom smislu..




Ovo je glavna cesta koja prolazi ovim dijelom grada i spaja ga s centrom, tu se može vidjet koliko ima zelenila..




E, s te južne strane kampusa je jedna stvar koja ga nagrđuje, mala riječica koja moglo bi se reći je "mirišljava", kao da kanalizaciju ispuštaju u nju, a i nije baš reprezentativnog izgleda..




Zatim su nas treći dan izveli u grad..




Moram priznati da centar grada izgleda onak, svjetski, nije tolko zmazano, dosta se pazi na zelenilo i ima ga jako puno u gotovo svakoj ulici..
Vidi se da se ulažu veliki novci u uređenje grada i to ne samo ovog, već i svih ostalih..
Vidljivo je to i na mnoštvu velikih infrastrukturnih radova, vidi se da razmišljaju o povećanju automobila u gradu, pa se šire ceste, rade nadvožnjaci, podvožnjaci i ostale stvarčice..
Tako recimo kako je u samom gradu veliko jezero, nisu radili most preko jezera, već je napravljen tunel ispod njega, makar uopće nemaš osjećaj da se voziš ispod tolke hrpe vode..

Taj dan su nas vozili u njihov kao katastar, ustvari tu se sve radi kaj ima veze s planiranjem, gospodarenjem i ostali stavrima vezanima uz prostor..
Malo su nas proveli tuda i bilo nam je rečeno na ulazu da je tu strogo i najstrože fotkanje, te da se pridržavamo toga, ali kaj je najbolje od svega, jen kinez, organizator je fotkal svaki naš korak i spucal miljun slika, pa smo si mislili, ak ti moreš slikati, zakaj onda nebi mogli i mi..
Na kraju i mi smo slikali i niko nam nije niš rekel, otom potom o onome kaj su rekli na ulazu..

Moram priznati da su vrlo susretljivi svi djelatnici i naši službeni vodiči, trudili su se stvarno dobro objasniti kako sve to funkcionira kod njih..

Onda su nas odveli na vrh zgrade u neku salu za sastanke, pa su nam tam održali par govora, bilo je vrlo zanimljivo, tak da je 50% ljudi zaspalo, a poneki su se i mučili s engleskim jezikom, kak je to zvučalo, možda stavim i snimku, bum videl..
Al, svaka čast, svakoga je na stolu dočekala bočica s vodom, pa smo se mogi okrijepiti..

Nakon sat-dva razgledavanja, čekalo nas je još tolko razgledavanja po tom katastru i nekima je već prekipjelo, pa smo pobjegli glavom bez obzira u grad..
Al smo tražili od ovih kineza da nam napišu kam se moramo vratiti na chinesee, da nebi morali izigravati onog tioa na trgu i pantomimom pokušat objsanit kam moramo ići (makar, kad su i čitali to kam nas moraju odvest, nisu znali)..

Još jedna slikica grada..

Da dobijete dojam brzine..

U vlakiću..




U maglevu..

Mrak putopis!!! Nego ... jesi ti visok ili je Maglev tako nizak, prilagođen za kineze? Mislio sam da je ta pila malo viša.

Prekrasno, majstore :mig: Hvala Ti što si odlučio ovo podijeliti s nama iz provincije...

Uh, uživao sam čitajući i gledajući tvoj putopis, dobrih pola sata. Nisam mislio da je Kina tak raznolika i lijepo uređena. Jako mi se sviđa. I ova opcija da se dio puta ide Transibirskom željeznicom mi je kul, nadam se da ću u skoroj budućnosti iskombinirat tak nekaj da povežem Rusiju i Kinu. :produzi:

Odličan putopis, reci kakve su cijene tamo, kakva ti je bila hrana, voda, standard... :wave:

Ivog
Putopis ti je ne odličan, neg savršen. Hvala ti što dijeliš sa nama ovo predivno iskustvo putovanja na drugi kraj svijeta. Iznenadila me moram priznati uređenost Kine, zamišljao sam to nekako drugačije. Odlično!!!

Nego jedna stvar me zanima, a to mi je zapelo za oko odmah na samom početku, cijena avio karte 6.000kn Samo ????

Prekrasno

Fala, fala, fala, fala, fala..

Makar, sam da spomenem, da ima još, nastavci slijede..

Evo, da vam odgovorim, da avio-kartu do Kine možeš dobit i za manje od 6000 kuna, mislim da van sezone cijene idu i oko 600 eurića, bagatela (s obzirom na duljinu putovanja)..

Kaj se tiče cijena i ostalog, u idućm postovima bude to malo bolje objašnjeno..

Eh, Pfaff, kak bi mogao vas izostavit, mislio sam već duže vrijeme to stavit na ovaj forum, al su me u zadnje vrijeme kočile intelektualne stvari (ispiti)..

Ja nisam imao takav dojam da je nizak, dovoljno za mojih 185, nije građen po njihovim standardima za visinu, jer ova stvarčica je prilagođena u prvu ruku strancima koji hoće doći u centar grada..

Naši kinezi su nas uputili da odemo pogledati i proći shopping ulicom i opet moram primjetiti da svaki grad ima takvu ulicu di su samo dućani i restorani, pa naravno, shopping nam je bio prvi na pameti, ono Kina, jeftino, donesi hrpu stvari doma..




Tom ulicom šeta puno turista, al većinom domaćih il samih stanovnika grada, recimo ak želiš vidjet nekog europeida moraš se stvarno pomučit, nema ih baš puno, a i uvijek je bilo, "joj viš ga", taj je naš..

Prvi dućan koji smo osvojili je bil dučan s čajem..

Moram priznati da je unutra izgledalo onak, uaaauuu, kaj se tiče uređenja, čak su i tete prodavačice dobre i susretljive..
A unutra ima čajeva kakvih god i od čeg god hoćeš..

Prvo smo od dotičnih teta dobili svaki po šalicu čaja, onak za okrijepu i to onu njihovu malu..
Zatim nam je su nam za oko zapale male šalice koe su prodavali, njihov prculan (bar nam se tak činilo) po prihvatljivoj cijeni od ~7 kuna po komadu, je al svaki je htel bar po 5-6 takvih, al nije ih više bilo, pa su tete rasparivale komplete za čajeve sam da nam uvale, joj, e, nemaju pojma engleskog, pa im ti pokušaj objasniti da hoćeš 6 takvih posudica..
Pošteno smo se namučili za to, onda sam bar ja krenul pregledavati kakve imaju čajeve, e tu ima stavrno ogroman izbor, ali moram reći da su i cijene onak, svjetske, recimo cijene za vrečice od 400g čaja koštaju od 30 do 500 i više kuna, baš sam se iznenadio nekim cijenama..
Pa sam si uzel vrečicu zelenog čaja..
Onda su mi za oko zapeli i bomboni od čaja, videl sam da su dosta jeftini (oko 10-20kn) po vrečici, pa rekel bum probal kaj je to..
Teta je videla da se ja motam oko njih, pa mi je dala jednoga da probam kakvi su, na prvi pogled teškog okusa, nakon nekog vremena se i navikneš na njih, al okus je definitivno čudan..
Tak da sam kupil bombone od zelenog čaja i još nečeg..
E, onda mi se to nekak činilo premalo, pa sam uzel i čaj od krizanteme, da dobro ste čuli, ono kaj imate u vrtu ja sam pil čaj od toga..

Ak se pitate kakav je (doma sam eksperimentiral):
U paketu dobiš 6 vrečica tog čaja i na uputama veli da sastav vrečice istresi u vruću vodu, dorbo, to sam napravil.. Prvo sam pogledal kaj to sve ima unutra i moram priznat da ima sveg i svačeg ne samo krizanteme, al su mi za oko zapeli nekakvi kristali, reko, kaj i to ide nutra, ajd dobro i ubacim i na kraju se ispostavi da je to šećer..
Okus, malo presladak, al mogu reć dobar čaj (makar više nisam otvorio ni jednu vrečicu)

Još malo slika te shopping ulice..






Tamnija zgrada na idućoj fotki je najviša zgrada u Nanjingu, još je u fazi izgradnje, al bu pošteno visoka..




Pa još malo ulice..




Onda smo prošli uz ova vrata i tu postoje znakovi zabranjeno fotkanje, frendica to nije vidla i išla fotkat, kad ono čuvar na nju da senesmije fotkat, ali bez ikakvih posljedica smo otišli dalje, evo jedna iz daljine..




Unutra je očito neko važan, pa ga strogo čuvaju..

Iduća slika pokazuje kak se odmah mijenja arhitektura kad malo izađeš iz samog centra, makar i samo ulicu dalje od te glavne..




Nego, jel bi si neko kupil Lacoste.. :kul




E, onda smo već bili pomalo gladni i tražili nekaj konkretnoga za jesti..
I naravno kaj smo odabrali..



Napokon meso, pa makar bilo i od štakora, napokon smo pojeli nekaj konkretnog, a ne tam ona zelenjava od koje se nemreš niti malo najest..

Nakon obilnog obroka, smo išli dalje ulicom i naletili na ono kaj smo čekali, na prodavaonicu elektroničkom robom..
Naravno brzo smo ušli unutra i onda šok, e koda sam u HGspotu, pa iste cijene, mogu reći da su neke stvari i jeftinije nego kod nas..
Ja se baš bil palil na kakav novi fotić, kad ono, cijena ista kao kod nas, a još i kakvu carinu platit i na kraju bi me još skuplje izašlo, tak da niš od kupnje..

I to ti je Kina, mi mislili sve bu jeftino, kad ono šipak.. :(

I lagano je počel padati mrak, te su nam noge bile sve teže, pa smo odlučili krenuti prema kampusu, uzeli taksije i dovezli se do odredišta..

Organizatori su predvidjeli i posjet muzeju 300000 žrtava..

Ak neko nezna, Kinezi i Japanci si nisu na ti, Japanci su ih pokušali osvojiti i u Nanjingu su napravili masakar nad kinezima i pobili 300.000 kineza, a mi mislili im donijet neke brošure o Hrvatskoj na Japanskom (mislili da je to možda slično)..




Moram priznati da me muzej oduševio, većinom je na otvorenom, neki dijelovi su i u zatvorenom..

Inače, samim muzejom dominiraju mramor, kamen oblutak i voda..

Ispred ulaza u muzej je nekoliko skulptura koje pojačavaju dojam da je tu nekaj "crno"..














Iza ulaza dominira ogromni prostor sa nekoliko stazica kojima je potrebno hodati, inače dolaze stričeki koji upozoravaju na to..




Ovdje su stvarno dali arhitektima da se razmašu kolko god hoće..
Sam prostor na kojem se muzej prostire je ogroman, imaš stvarno kaj za hodat..






Čak i oni koriste križeve..




Inače ulaz u taj muzej je besplatan, a može se vidjeti na licima kineza da stvarno jako potresno ovaj muzej djeluje na njih, tako sam pokušao objasniti jednom od organizatora da smo i mi preživjeli rat, samo s puno manjim posljedicama. Inače, nisam mu znao odgovoriti o broju žrtava u našem ratu..


Ovi stričeki s kapicama upozoravaju ljude da hodaju po stazicama..




Čak ima i trave..




Skulpture..




Voda..




Predajem se..




Zatim smo ušli u zatvoreni dio muzeja, inače, za one više od 1,80 je poželjno da paze glavu inače će čelom obrisati mramorni ulaz u muzej..

Na ovoj slici su ostaci nađeni i iskopani u masovnoj grobnici..




I naravno, ždralovi, djeca i ostali ljudi su pokušali izraditi 300.000 ždralova, za svaku žrtvu po jednog..




Inače, ovaj tip s kojim sam pričal mi je rekao da mogu fotkat unutar muzeja, al je odmah došao zaštitar i svima nam objsanio kako nema slikanja "no foto", "no foto"..

Inače, unutar muzeja, je jedan dio masovne grobnice, pa su mišljenja da fotkanjem se oskvrnjavaju grobovi i mrtvi..

Inače, naravno da imaju i vječnu vatru..




Inače, baš je jedan kinez išao ostaviti cvijeće i vdilo se kako nekako ponosno, ali ponizno odlazi tamo i pomoli se i ostavi cvijeće..


Nakon izlaska iz zatvorenog dijela muzeja ugleda se opet veliko jezero i kip..




Jezerce s boka..




Pogled na izlaz iz muzeja (zatvorenog dijela..)




Ima i drveća, ustvari s boka tog jezerca je i nekakva staza između drveća s klupicama i nekim skulpturama..




Malo je i sunce provirilo iz magle i oblaka...




Prema izlazu..




Velika glava..




Pogled iz muzeja prema novom dijelu grada..




Inače, vidi se da su uložili treua u uređenje tog muzeja, pa čak mislim da bi i naši trebali razmislit o tak nečemu, di bi se ljudi mogli doći uvjeriti ostrahotama rata koji se je i kod nas dogodio..

Al, sad se malo prebacimo na željeznicu..

Jako mi je bilo žao kaj sam bio dosta udaljen od prve štreke, a i baš i nije bilo vremena, a i volje da sam lutam po gradu i idem fotkat vlakove..
Samo da napomenem, da sam bil udaljen od prve pruge 20 minuta vožnje taksijem, osim jedne koja je prolazila sjevernije od kampusa, al otom-potom..

Al ipak uz sve to, uspio sam uhvatit par slika s vlakovma..

Drugi doticaj s prugom u Nanjingu je bio ovaj..



Tu sam skužio da kad idemo u centar Nanjinga se vozimo neko vrijeme uz prugu, nadao sam se i nadao i naravno, sreća mi se osmjehnula, al tek zadnji dan, kad smo išli natrag..

Uletila mi je jedna loksa sa vagončekima za rudu, ipak, u Kina je nezasitna kaj se tiče rudnih bogatstava..




I onda sam ju vrebal na čistom (inače, sigurno pogađate, ovo je iz taksija )




Nanjing ima i dvije linije metroa, kaj podzemnog, kaj nadzemnog..
Makar na karti je pisalo da je jedna u izgradnji/dogradnji..
To izgleda ovako..




A stajalište metroa izgleda ovako..






Ovo pak je slikano iz busa i samo još malo da vidite njihove petlje, je da nisu sad bog zna kaj velike, al ipak..




Naravno, uhvatil sam i deiselašicu sa teretnim, samo mi je streha kvarila bolju vizuru..

Nego još malo Nanjinga, makar, bliži se Nanjing kraju..

Jen dan već nam se nije dalo bit na predavanjima i odlučili smo ići istražiti Purple mauntain iliti breg iznad Nanjinga, nekaj tipa Sljeme iznad Zagreba..
Visok je skoro 500m, mislim da oko 447 il tak neš..

Vračajući se s jutarnjih predavanja odluka je pala, ide se, samo je vrijeme bilo zabananu..



Nekak posebno vruće i sparno, onak idealno za ić na izlet u brdo..

Onaj dan kad sam išel mijenjati novce mi je naša vodičica rekla kud se mora ići da bi se došlo na taj Purple mauntain, a taj naziv je nastao zbog boje oblaka koji nadvijaju tu planinu, tak da sam ja bil vodič (ipak mi je to u krvi, ono prirpda, snalaženje u prostoru )..

I tak, sjeli mi na bus, naravno ovi su nam rekli koje linije voze do tamo, linije 50 i 52..

E, onda kad si s nekim je lagano, al kad si sam onda je malo teže ocijeniti di treba sići dole, al ipak uspio sam zapazit jednu građevinu i po tome sam skužio di treba sići dole..

To smo uspješno obavili, al ipak, mi bi nekaj slatko i naravno vodu za po putu, pa odlučili otići malo dalje i naći kakav dućan..

I naravno, uspjeli smo ga naći iz prve i pokupovali si slatkiša, čak smo našli pringlse i 7days čips, to nam je bilo poznato, pa smo se dobro opskrbili takvim grickalicama, uz još neke kineske proizvode..

Moram priznati da im je dućan čak i dobro opskrbljen, ima stvarno svega, nekaj tipa maxi konzum..

I tak došli mi na blagajnu, kad doleti frend i veli da tam u čošku dućana prodaju ručkove iliti svježe zmije, kornjače i ostale poslastice, naravno žive, sva sreća da nisam nabasal na nekaj gmizavo, jer baš i nisam na ti s njima..

Uspjeli mi kupit sve i dođemo na izlaz dućana i čekamo ostatak ekipe, kad ono odjedamput pljuščina i to onak prava, u trenu je sve bilo pod vodom, sad smo se pogledali i rekli baš ono imamo sreće, odlučimo se za izlet i onda nam vrijeme pokvari, al za kojih 10 min je prestalo, ustvari je još lagano sipilo, al je bilo podnošljivo..

Tak smo polagano krenuli prema našem cilju..

I tak skrenuli mi s glevne ceste prema Purple mauntain i krenuli drvenim pločnikom, naravno, netrebam ni spominjati kak je to sklisko nakon "lagane" kišice..

Kiša je prestala i onda smo došli do raskrižja i nismo bili sigurni kud dalje, al ko za inat naletio "stranac" neki tip iz Europe (mislim da je rekao da je iz Njemačke) i uputio nas kud moramo ići..

Prvo smo mislili ići i na observatorij, ali nam je bio malo previše "udesno" i izgubili bi previše vremena dok bi stigli do njega, pa smo odlučili ići samo na glavne atrakcije..

Nakon dijela puta, pješačka staza se odvaja od ceste i ide "po mostu", a oko tebe bambusi..




Onda nakon par minuta nas je opet uhvatila "kišica", mogu priznati da sam skužio kaj je doba monsuna u kini, moglo bi se poistovjetiti s ljetnim pljuskom kod nas, samo kaj tu malo duže traje..




Onda smo došli do žičare koja vozi na vrh brega, pa je sad bilo, jel idemo il ne, pošto pada kiša, kaj ćemo onda na žičari, al ipak prevladala je ona, kad smo već tu, zakaj ne..

I tak, došli mi do žičare i svaki platio cca 30-ak kuna za vožnju do vrha..

Kak nas je bilo 5, a žičara je dvosjed, neko je moral izvisiti i ići sam, ajde reko, bum ja podmetnul leđa i bil kolegijalan, pa bum ja išel sam..

I tak, kupili karte i došli do mjesta ukrcaja, tu tip je bil malo zbunjen i samo je nekaj mrmljal i pokazival kak se moramo ukrcati na žičaru..
Ta žičara je ustvari nekaj tipa vlečnica na skijalištima di te u vožnji pokupi, tak smo i mi, trebali čekati svoje vozilo i ukrcati se, te spustiti zaštitu, da se ne izgubimo negdi putem..

Ovi su već zbrisali, a meni je tip rekel da moram propustiti jednu žičaru i iduća je moja..

Napokon sam zgrabil svoju i uz veliki uspom, popeli se na prvo brdo..




Kaj da vam pričam, šuma je onak kao naša, samo dosta je gusta, magla ju čini onak da imaš osjećaj kao da si u prašumi..




E, tu i tam smo prolazili iznad velike visine, a kak ja nisam sa tim strahom na ti, malo me je bila trta.. :kul


Tu ia tam je neko i išel prema dolje i naravno, ko će drugi nego kinezi..




I tak ,vrijeme sam kratil dozivajući ispred ove sebe i mahajući ovima koji idu u suprotnom smjeru, nebi vjerovali, svaki odmahne..




E, a onda tu i tam, se prolazi kroz vrh drveta, pa se mora malo pripomoć s nogom da se ne zapne za krošnju..




Inače, sama ta žičara nije u nekom reprezentativnom stanju, malo je onak, strašljiva, imaš osjećaj da bude ti daska ispod guze popustila i ti buš upoznal majku kinesku zemljicu s nekih desetak metara visine u prosjeku..

Ovak zgledaju nosači žičare, baš mi se nekak svidel nosač broj 8..



Nakon kojih desetak minuta vožnje došli smo do stanice "opservatorij", ali naravno tam nema stajanja, vozi se dalje..




Na toj postaji su dva mužići igrali nekaj tipa dama, na to stanici, a ovaj pogled nebum nikad pozabil.. :kul



Pogledal me je kao da sam neznam Đorđ Buš..


I nastavljamo mi dalje, nazire se i konačan cilj, vrh..




Ovo baš i ne uljeva nadu, pogled prema nizini..




Onda se i magla pojačavala, tu i tam nisam mogel videti ove ispred sebe, pa ni ovu praznu žičaru ispred sebe..




Ubrzo smo i stigli na vrh, potrebno je kojih 20-ak minuta vožnje do gore..




Da je magla jaka, vidljivo je i iz ove fotke..

Dakle, došli mi na vrh i sad smo bili zbunjeni, kud sad, vidli neka vrata, pa rekli idemo vidjet kaj ima..




I mi krenuli prema gore, kad nam počne govorit neka teta iz kioska "tickets, tickets", aj dobro, rekli kad smo već tu, bumo kupili karte i išli na vidikovac i na taj neki muzej na otvorenom..

Karte su nas došle, mislim da jen euro, kupili mi karte i ošli na vrh..
Do gore ima kojih par minuta pješaka, al je dosta klizavo, pa treba pazit da se ne rastepeš po kamenju i blatu..

I došli mi na vrh, kakti vidikovac i imali smo kaj vidjeti, grad u punoj veličini, njegova impresivna veličina nas je stvarno oduševila..
Moglo bi se reć da ga ima sigurno 20 kilometara u duljinu, njegovi neboderi, stare i nove četvrti, ustvari, sami se uvjerite..





Mislim, nismo ni očekivali bolji pogled, al ono, možda se baš u tom trenutku magla digne, al mislim da se nama samo digla razina umora od svega toga..

Niš, kad smo se nauživali u pogledu na grad, išli pogledat jednog budu i zmaja, zmaj kakti ide malo u zemlju, malo iz zemlje..




Pa smo tam našli i wc i uspjeli se olakšat i je, nije baš u reprezentativnom stanju, i kod njih ima onih opojnih mirisa iz wc-a..

Tu je već vlaga dosezala milijun posto, već sam se sam, a i ostali preznojili milijun puta, niti dupla doza old spicea tu ne pomaže, tak da smo svi bili "mirišljavi", a i sigurno vam je dobro poznat onaj osjećaj kad si sav sljepljen, glupu majicu nisam mogao ni odvojit od leđa, da ne velim kak sam jedva čekao toplu vodicu i tuš..

Tu smo skužili da nema kruha i da je sve to dobro ograđeno, pa smo morali natrag do žičare i onda dalje cesticom..

Tu u blizini smo naišli na neku kućicu di prodaju Hot-dog, a baš zainat su se dva pesa šetala oko toga, dalje vam neću ni pričat kaj nam je palo na pamet, kaj čeka peseke.. :kul

I tak, hodali mi neko vrijeme i došli do raskršća, e sad, imaš 3 puta i koji buš odabral, hmmm, al nasreću su tam bili neki kinezi koje smo uspeli pitati da nam vele kud moramo ići dalje, te smo krenuli po njihovim uputama..

I tak, hodamo mi i hodamo tom cesticom okruženom šumom, a tu i tam se naleti na lijep prizor..




Jedino, kaj moraš doć na svega nekoliko metara od tih kućica da bi ju vidio, jer se magla pojačavala..

I onda smo napokon naišli na praznu kućicu, pa se uvalili unutra..



Već su nam noge gorile, trebao nam je hitan odmor, malo nečeg slatkog i tekućeg da se hiti u usta..

Taman smo bili dvije-tri minute unutra, pa je opet pljusnula kiša i to opet opaki pljusak, al ovaj put smo bili dobro zaštićeni od njega..
Padalo je možda desetak minuta i opet mir, al sad je još jače poečlo biti maglovito, zbog još većih isparavanja..
Inače, temperatura je bila sigurno oko 30-ak stupnjića..

Nakon još par minuta odmora krenuli smo dalje, jer da smo ostali još koju minutu, sumnjam da bi mogli krenut u idućih 3 sata..

I oept samo, hodanje i hodanje i hodanje, nikad kraja, samo lagana nizbrdica i šuma..
Čak ima i nekog naranđastog drveća, zanimljivo zgleda, upada u oči još iz daljine..




Pa smo došli do nekog putića koji skreće ulijevo, eh, pomislili, možda kakva prečica i išli istražiti, rezultat, izgubljenih 15 minuta uzalud..

Već smo mislili nikad kraja, hodamo već jedno 3 sata i nikad kraja, čak je i sunce zasjalo u jednom trenutku i onda je postalo još toplije..

I, ubrzo smo došli do ograde visoke jedno 3 metra, kućice i čuvara, e kaj sad..
Skužili da je to ulaz u maulozolej, da si jezik spotrgaš dok to veliš, al postoji caka, upad sitnica, oko 100 kuna, baš i nisu jeftini, al sad nam ne preostaje niš drugo nego preskočit ogradu (pa ak te uhvate, sigurno ti prodaju organe da namire kaznu) il eventualno se vratit do žičare (moš si mislit da bi išli još 3h, alo ovaj put uzbrdo), te platit ulaznicu..
Nakraju smo platili ulaznicu i naravno pomalo bijesni kaj su nas tak opelješili, svaka čast, al stvarno skupo..

I došli mi do karte koja prikazuje taj park..



Mi smo došli onim putem koji dolazi odozgora, vidi se s desne strane u vrhu slike, nalik na ono kaj imaju muški, da nejdem u detalje.. :kul

Je i skužili smo da smo mi napravili veeeeliku glupost, produžili smo si put za kojih 3-4-5-6-7 puta, u hrvatskim okvirima to bi izgledalo ovako, kao da si išao sa Sljemena prema Trgu Bana J.J., al prek Dubrave, ne direkt..
Al bar smo dobro upoznali njihove šume i šumske ceste koje su cijelim putem asfaltirane..

E, sad je trebalo napraviti taktiku da vidimo kaj ćemo pogledat, jer, mi smo tam došli oko 16.30, a zatvara se oko 19h, pa se trebalo žuriti, jer je park ogoooooman..

Uputili smo se prema jugu, tražeći pagodu (ono visoko na nekoliko katova kaj zgleda ko toranj)..
I nikak da ju nađemo, kad nam neki lik veli da moramo tu lijevo i skužili smo da smo bili možda dvadesetak metara od nje, kad smo se približili, moral sam dobro vrat istegnut..



Nama u obranu ide da je gusta šuma, pa da ju zato nismo skužili..


I nikaj, kaj bumo drugo nego ići uzbrdo, po sredini idu kružne stepenice s bar milijun štengi, e nikad kraja, već smo se pošteno ispuhali i napokon vrh..

S vrha se pruža stvarno lijep pogled prema brdu iza nas i gradu u daljini..




Kao i prema ostalim atrakcijama u dotičnom parku..

Prema jugu ispod pagode je jedna mala kućica, tak bar izgleda od gore, koja nam je iduće odredište..



A da se dobije dojam gustoće šume, pogledajte ovo, uz laveka, koji gleda u daljinu, očito je imao funkciju čuvanja posjeda..



Od pagode vodi cestica prema onoj spominjanoj plavoj kućici..




A ovo je još jedan pogled na pagodu..




Usput je još jedan lonac, e kolko graha bi se dalo u tome skuhati..




Ispred one spomenute kućice je jen tip nekaj kuril i igral se, pa nas je to zainteresiralo, pa išli pogledat izbliza da vidimo kaj to on dela..
Ispostavilo se da tip puše staklo i od njega radi figurice..
Figurice su stvarno super, napravi kaj god hoćeš..
Tak je frend htel mijau-mijau i dobil je, baš smo ostali paf kad smo vidli kak to dobro napravi..
Inače, samo da velim, to je koštalo 5 Yuana, dakle, 50 centi po figurici iliti ~3,5 kuna, kaj je prema ostalim stvarima prava bagatela..
Kupil sam tak par tih figurica i potrošil stvarno velike novce na to (možda 15 kuna)..
Uopće nam nije bilo jasno kak tip zarađuje s tim, kad sve oko njega, svi suveniri koštaju puno više, a šrot kvaliteta..
Od njega, unutar one kućice je kakti mali plac s takvom robom, kao da si došel u "kineski dućan", same gluposti, a nikaj ispod 20-30 Yuana, tak da tu nismo nikaj kupili..

Malo smo odmorili na štengama ispred i skužili da se neki tipovi voze na električnim romobilima, išli ih pitat kolko to košta i di se to da iznajmit, vele 50 Yuana, al samo na glavnom ulazu, oh, moreš si misliti da bumo išli do glavnog ulaza i onda se vraćali natrag..

Pa samo tak krenuli dalje pješaka..

Inače, sam park je održavan ono, stvarno na visokom nivou, nema zaraštene trave, nečeg potrganog, nikakvog smeća, stvarno ono pic-pic..




Stazice su stvarno uredne..




U jednoj kućici sam primjetil zanimljivu stvar, pa sam se malo poigral fotićem i sunčevim zrakama..



Inače, tu su u "izlozima" stara vojna odijela..

A sve to je tu unutra..




U svakom kutku, na svakom koraku je nekakav kip, nekakva kućica il neš treća, stvarno su se potrudili..






Ovo im je koristilo za prijevoz/prijenos teških stvari, samo se moralo dobro nauljit..




Evo još nekih detalja..

Mostić..




Opet njihova mala kućica..



Sam parkić je ispresjecan s hrpom puteljaka, koji su popločeni, te su na svakom raskršću znakovi sa smjerovima i atrakcijama do kojih vode, tak da se teško izgubit, unatoč tome kaj se negdje hoda i gustom šumom..

Malo dalje od tih silnih spomenika i skulptura, je dio parka sa kućama, tu su prije živjeli neki "iz visokog društva iliti neki visoko pozicionirani ljudi", inače svakome je podignut spomenik u dvorištu kuće..




Već su počeli zatvarat vrata, kad smo ih molili da nas puste unutra, da ćemo nakratko samo obić..
Evo slikica iznutra..




Sviđa mi se kaj koriste jake boje..




U blizini je još jedna..




S prijeda..



U ovu nažalost nismo mogli, jer su ju zatvorili, pa smo žurili dalje, da stignemo još čim više toga obić..

Čekam nastavak, čekam nastavak.

Sjajno!!! Oduševljen sam i putopisom i tekstom... Nastavi!

Nastavljamo dalje..

I za sam kraj smo ostavili najveću atrakciju mauzolej dr. Sun Yat-sen..

Opet su nam cvikali kartu, al mogu priznati da se i kod Kineza vidi da kad je radno vrijeme pri kraju da jedva čekaju otić doma..

Nakon ulaza, prvo kaj smo vidli je flota, koje se ni HŽ nebi posramil..




I ulaz..



Kad smo prošli ulaz, vidli da ima još jedno 200-300 metara hodati do neke zgrade..
Ajde, teškom mukom smo se vukli do nje..




A ovo je onih 200-300 metara..




Ispred te zgrade smo naišli na zanimljivo drvo..



Ak nekoga zanima koja je to sorta, nek si pročita tam na plavoj tabli..


Ovo bi im došlo kao klijet..




Ajde, nekak smo ušli u tu zgradu i skužili, da to nije vrh, već da ima još malo za hodati.. :sta:



E i tu smo naišli na štandove i našli RAZGLEDNICE!!!!

inače, samo da spomenem, pitali mi kineze di se mogu nabaviti postcards, kad oni nama daju podpitanje, postcard, what is it?? :sta:

Onda smo pokušali objasnit kaj je to zapravo i na kraju se ispostavilo da neznaju di ima to za kupiti..

I onda na tom štandu kupili jedno 30-ak komada, jer treba podijelit kad se dođe doma (neki su naručili), pa trebalo bi poslati kući koju, al samo je pitanje kako, jer nismo vidli postoffice, a ko zna kakav bi odgovor dobili da smo to pitali..

Al, naravno, nije nam nekaj dalo mira pa smo ipak pitali na kraju, odgovor je bio u gradu, te su nam pokušali objasniti di, al onda ih je mučio zip-code Hrvatske, ne grada kud šaljemo, već Hrvatske, pa smo odlučili da bolje da si pustimo mira od poštanskih usluga..


Je, onda je trebalo odlučit dal ćemo se penjat gore il ne, hmmmm, već smo bili umorini ko neznam kaj, al onda je bilo ono, pa samo jemput smo tu, ajde idemo..


Pogled s polovice..




Uzgajaju i male čempreseke..




Zgrada na vrhu izgleda ovak..




A pogled s vrha..




Onda smo ušli u zgradu i nadali se da nećemo iza nje sad vidjet jo jedno kilometar ceste za proć, al nasreću to je bio kraj..

Unutra se kakti nesme slikat, to su i (lovo)čuvari na ulazu napominjali, al smo ipak mi ko pravi turisti okinuli koju..

Ovo je gorbnica onog doktora..




A tu sam ja i strop.. :kul




Na vrhu je nekakav stup..




I lavek, sad neznam su to od nas pobrali da si na lesu stavljalu laveke il mi od njih..




Taman smo još mislili okinut koju fotku s vrha, kad su nam čuvari počeli govorit da idemo polako van...


I onaj ulaz, sad je izlaz i primjetite mali kombi kroz srednja vrata..
Uz njega je vezana iduća priča..

Krenuli mi tak prema izlazu, al sad kud krenuti i kako prema kampusu, kad ti nama dođe mužić i pita jel trebamo prijevoz, mi rekli može, al kolko košta, kad nas je vidio petoro, reko, to je za dva ta mala kombića, al mi rekli idemo s jednim, jer nas je htio pošteno odrapit za dva..
I tak, on ne ne, mi da da, te on pristao i nakraju smo se uspjali dogovorit za 50 Yuana iliti 35 kina, da nas cukne..
Al onda smo se mi pogledali, kak će nas 5 + on stat u to malo čudo, e kombi ima možda 2 metra u dužinu i metar u širinu, pogotovo kad smo vidli da ima samo dva sica naprijed (vozač i suvozač), te dva sica iza..
Al tip otvori gepek i uzme dva mala stolca na rasklapanje i postavi nam ih u gepek, tak da smo ja i frend bili na improviziranim sicevima.. :lool
Rakciju u vožnji neću ni pričait, kak malo kombi jače skrene, tronožac ispod moje pozadine u trenu izgubi stabilnost..

E, a onda, on je krenuo nekim drugim putem prema kampusu, kad ti on krene po nekoj autocesti, sad smo mislili odu naši organi u zapadne zemlje..

Al nakraju se ispostavilo da je taj put mnogo brži nego onaj kroz grad..

Ostavi on nas ispred ulaza u kampus i hočemo mu platit, kad on odmah mijenja tarifu i hoće još love, jer nas je vozio više, onda smo mu dali par Yuana više, al ni s tim nije bil zadovoljan, već je izašo iz kombija i nekaj vikal, al mi smo se lagano pobrali u kampus..
Dok je portir na ulazu samo gledal kaj hoće ovaj..


Kak nam se ostatak ekipe vratil iz grada puno prije, oni su imali pizza party u drugoj zgradi..
Mi gladni ko vukovi, samo da nismo trčali prema tamo..
Nekak smo ih našli u zgradi, kad oni dofurali zelenu pivu (u velikim količinama) i po stolovima je bila hrpa kutija od pizza, a sadržaj kutije su uredno pojeli, tak da smo morali ići od stola do stola tražeći zaostale komade (trokute) pizza..
A okus pizze, hmmm, tak, loše, al kad si gladan ne pitaš..
Jel sam nekakvu tipa naša slavonska, meso je tak-tak, nisam ni htel pitati od čega je (a sad sam se i sjetil sa svinjetina nije sigurno)..

Ajde, uspjeli smo se najest, popit koju pivu i doć k sebi..

Onda je počel karaoke show, e tu je bilo zanimljivo slušati kineze kak se trude pjevet pjesme na engleskom..

Al oko 21h, pale se svjetla, fajrunt..
Mi se svi pogledamo, oni nas zaje...
Kad ono stvarno fajrunt.. :sta:

Al, uspjeli smo namolit ih nekak za još pol sata, al onda je stvarno bil fajrunt..
Dečki počeli čupat kablove, rastavljat opremu i kaj nam je drugo preostalo, nego ići na našu lokaciju iliti jezerce uz hotel i dolje se zafrkavat..

Ko bi reko, smješi se još jen nastavak putopisa..

Sad bi vam još malo pokazal starog dijela Nanjinga i one tradicionalne arhitekture..
Cijeli taj stari dio grada su samo dućani i restorani, muving je stvarno velik i masa ljudi se tu okuplja, šeta, kupuje..

Uz taj dio grada prolazi i rijeka..






Pa malo zmajeva..




Sad oni tradicionalni špićasti krovići..




A evo i malo gužve..




Pala je i noć, pale se reklame, kolko mi se učinilo, kao da nemaju javnu rasvjetu tu u tom dijelu grada, već reklame i dućani rasvjetljuju ulice..




Onda ovo drvo, nekaj vješaju na njega, nekakve trakice..




Ovdje se može i vidjeti zid kojim je opasan dio Nanjinga, naravno, rijeka prolazi uz njega..




Mi obićno buće sadimo u zemlju, a ne na stupove..




I naravno, još malo dijela grada di baš i nije preveč čisto..




Makar se ovi trudiju očistiti, al baš im nejde..




Al u nekim dijelovima grada još nije došla motorizacija, pa se radi i ručno..




A u ovom dijelu grada su napokon pošteno očistili..




Kod takvog rušenja i nakon toga građenja nanovo, potrebno je dovesti i prateću infrastrukturu..




Malo pobliže, da i naši električari vide kak se to dela u Kini..




Moderna arhitektura vdiljiva je i tu na skoro svakom koraku..



U tom paviljonu održavaju razne plesove, mislim da čak imaju i klizalište po zimi, ak sam dobro razumjel, tako da to služi za javna dešavanja..


Onda me još jedna stvar fascinirala..

Prošli smo kroj jednu ulicu di prodaju samo metalne profile dužine oko 10 metara..




Te prodavaonice su jedna za drugom, i tak možda kojih 200-300 metara..


I još da zadovoljim sve one gurmane..



Makar sam već to malo objašnjaval, sad bi mogel još malo pojasnit..

Ovo u prvom redu lijevo je nekakav picek na neki način..

U smjeru suprotnom od kazaljke na satu slijede:

Glupe mahune, kojima sam se tak poveselil i na kraju su bile samo ofurene na pari i tvrde kao da mi je neko dal komad vrbe, a ne mahune..

Onda nekakve špagete, to nisam probal, rekli su da je bilo tak-tak..

U sredini je posudica s hudim papričicama..

Ostalo se već ni ne sječam kaj je..



Slika druga..



Prvo mi je na tom stolu u vizuru upala salata od krastavaca i paradajza, al kad ju zagrizeš skužiš da je topla..

One bijele kockice je tofu, ak me pamćenje služi..

Do toga je nezaboravan kikiriki s teletinom u umaku od šećera..

Ovo kaj je skorz naprijed, nisam probaval..

Ono kaj zgleda ko pečena rebrica, naravno da to nisu, nekakvo povrće..

I da, oni piju Pepsi..


Za pivopije jedna pobliže..




Nebi vjerovali, ovo je zadnji post iz Nanjinga (pa ide to meni napisal sam putopis od 7 dana u više od pol godine , a kad vam još velim da ima još 5 dana iz Šangaja :kul ), ustvari predzadnji..


Na sveučilištu u Nanjingu sam naišao na zanimljivu kartu, pa evo, ak vas zanima kak se pišu neki gradovi na chinessssee (naravno naši )..